Januar u Visočkoj Ržani

Resili smo da subotu provedemo na Staroj planini, tačnije u selu Visočka Ržana i na Vrelu. Polako pripremamo kamp za naredno leto, pa smo hteli da posetimo staru školu u selu koju smo i predvideli za bazu pomenutog kampa. Dogovorismo se sa veselom ekipom (direktor matične škole kojoj je pripadala i škola u Visočkoj Ržani, njegova žena i njihova ćerka, uz mene i mog druga) i krenusmo.

Dok smo polako išli ka Gornjem Visoku, kako nazivaju više delove Stare planine, direktor je počeo da priča svoje priče koje su, uz neverovatnu prirodu Stare planine, obeležile ovaj dan. On je bio zadnji učitelj u školi u Visočkoj Ržani, sad već davne 1995/6. Od tada je škola prazna, bez učenika, ostavljena na milost i nemilost lopova. To je škola koja je bila najveća u oblasti Gornjeg Visoka, centralna, sa više od 200 đaka iz pomenutog sela, ali i iz okolnih. Informacije kažu da su učenici škole bili veoma inteligentni i mahom odlični đaci, izuzetno bistrog uma. Nažalost, škola je napuštena, a sa njom umire i selo.. Setio sam se pesme koju je pevala baka Jelica iz sela Rosomač, jedne od poznatijih pesama sa Stare planine. Možete je čuti klikom na sledeći link Jelica Vasić - Zaplakala Stara Planina. Evo kako idu reči pesme. Tužno.

Zaplakala je, more, Stara planina,
Pa ju začula, more, Pirin planina.
Pirin planina, more, Staru pitala:
"Zašto mi plačeš sestro, Stara planino?
Da li ti je, more, gora ot'la,
Ili ti je, more, voda pres'la?"
Odgovara, more, Stara planina:
"Sestro le, sestro mila, Pirin planino,
Niti mi je gora ot'la, niti mi je sestro, voda pres'a,
Mene mi je, more, drugo dodijalo.
Lansku godinu, sestro, druga minulo.
Do devet druga, mladi vojvode,
Ovuja godinu, nikoj ne minu."

Dok smo vozili kroz prelepe planinske predele, gledali vrhove i šume, sećali se velikog požara koji je pre nekoliko godina zahvatio šumu, naiđosmo na čist predeo. Direktor nas je obavestio da je ovde prelaz za sve životinje. Naime, iz šuma silaze i prelaze preko puta kako bi stigli do vode, do reke. To za mnoge od njih, koje su zanimljive lovcima, bude kobno. Zašto? Тik uz reku se diže planina, strma i vertikalna. Lovci prate divljač, čekaju je da pređe put, dođe do reke i krene nazad. Da bi se vratila, mora proći pored njih i tad obično postaje plen. Eh, nikad nisam bio pristalica lova.

Stigosmo u selo. Na ulazu je most, jedan od dva u selu. Inače, selo se nalazi na ušću Jelovičke reke u Visočicu, sa njene desne strane. Zadovoljno primetismo da je obnovljena česma ispod mosta, što znači da neko brine o selu i da ima nade za Visočku Ržanu.

Prva stanica u selu su nam bili deda i nana mog druga, čuveni deda Kola. Već stari i željni ljudi, dočekaše nas nasmejani i sreći, pre svega zbog dolaska unuka. Deda Kola i sad u sakou, što izuzetno poštujem. Praktično nas naguraše u jedinu sobicu koja se greje, a tamo je bilo toliko toplo da se osećala para u vazduhu. Odmah se postavljao sto i, i pored našeg odbijanja, iznosili specijaliteti tog kraja: sir, vurda, kiselo mleko, ali i jaja i prasetina. Ne smem zaboraviti i neizbežnu rakijicu, originalnu, iz Visočke Ržane. I tu se prisetismo uspomena, nekih lepih vremena. Pre svega su direktor i deda Kola ćaskali. Prisetili su se velike kasarne u selu, odličnog objekta na odličnom mestu, koja takođe propada. No, sa njom postoji drugi problem. To je nerešena imovina vojske, koliko znam. Nekad je svaki učitelj u selu morao biti rezervni oficir, s obzirom na mesto u kome se nalazi škola, pa je tako i direktor, nekadašnji učitelj, to bio. Stare ljude je obradovala informacija da se planira organizacija kampa u julu. Znali su za kamp u Temskoj i ovo je za njih bila sjajna informacija. Hej, 50-ak mladih sa svih strana sveta dolazi u selo! Inace, deda Kola se uprkos godinama dobro drži, mogu reći čak i bolje od nekih dvadesetogodišnjaka. To je životu prirodi. Zdrav život!

Ostavismo zanimljiv par i pođosmo ka školi, kako bi videli kakva je situacija i planirali kako ćemo organizovati kamp. Pešačili smo do škole, kroz selo i preko drugog mosta. Iznenadilo me je da ambulanta i dalje radi. U selu postoje i dve zgradice, sa 2 sprata. Jedna je zgrada pošte i ambulanta, dok je u drugoj bila smeštena policija. Zgrade u selu su u lošem stanju, no, divno je videti da su i dalje očuvane kuće od blata i prirodnih materijala. "Kad sam ovde, na Staroj planini, volim da ćutim. Samo ćutim, uživam i posmatram." Jelena je rekla ono što je svima bilo na pameti. Usput, dok smo se približavali školi, Marko je sa žaljenjem rekao da ni Topilnica (mesto koje je odlični za kupanje, nazvano tako po toploti vode) više nije tako toplo. No, Jelena nam je misli skrenula da vedrije teme počevši da se priseća svog detinjstva. Njeni roditelji, koji su bili sa nama, živeli su ovde, u selu, u školi, pa tako i ona. Ovde, u Visočkoj Ržani, je učila i postajala svesna sveta oko sebe. Neću pričati o stanju u kojem je bila škola. Moraćete da dođete letos na kamp i vidite sami. Uspomene su krenule da se vraćaju toj divnoj porodici, pa je tako direktor pokazao Jeleni i mesto, tj. stazu na kojoj je napravila svoje prve korake. U ovoj školi je prohodala! Sjajno!

Dok smo gledali obližnji šumarak, iza škole, gde smo planirali da smestimo šatore kampera, priča se nastavljala sama od sebe. Direktor nam je pričao o životinjama koje su stalno posećivale dvorište škole. Uglavnom lisice. Jednom, dok je, sasvim slucajno, u sred zime, bio bez puške u školi, kroz prozor je video 6 vukova kako prolaze kroz dvorište. Bez brige, leti ih nema, bićete bezbedni na kampu!

Na zgradi postoji malo prozorče koje gleda na šumarak. Tu je direktor, u trenucima neizmerne dosade, noću, uz baterijsku lampu, čekao i lovio lisice. Dosada je opaka stvar.

Zanimljivo je bilo videti i nekadašnju salu za fizičko, napravljenu od prirodnog materijala. U njoj smo našli staru računaljku, stare klupe, ali i konopac za penjanje koji i dan danas visi sa krova. Tužno i inspirativno.

Nakon planiranja i dogovora, krenuli smo do Vrela, da posetimo i to mesto, no, to ostaje za neku drugu priču, neki drugi post. Ukoliko želite da saznate više o kampu koji spremamo, posetite našu facebook stranicu https://www.facebook.com/WorkCampStaraPlanina. Ono što uliva nadu je da i dalje postoje plemeniti ljudi, poput ovih pomenutih u tekstu, koji mi ulivaju nam nadu da, sledeći njihov primer, hrabro koračam kroz život i usput, čim mi se ukaže prilika, činim dobra dela, baš kao zadnji učitelja jednog sela u planini koje se vraća nakon skoro 20 godina, ovog puta u ulozi direktora, da pokuša da to selo opet oživi i donese radost i smeh na Staru Planinu..