U Skoplje sam svratio u povratku iz Kruseva. Morao sam prenociti u Skoplju zbog povratne karte i drugarica me pozvala da prespavam kod nje u Studentskom Domu. Jeeeejjj! Studentski Dom! Nikad nisam prespavao u bilo kom Domu, ni kad student u ovim nasim Domovima. No, znao sam kako izgledaju.
Anyway, nasli se mi, vec je bio mrak, popili kafu i krenuli do sobe da ostavim stvari pre setnje. Vec na ulazu u dom "Goce Delcev" - sok! Da li ulazim u neki raspadnuti Dom za boravak penzionera ili u meste gde zive studenti? Hm. Portirnica, koja se jedva tako nazvati moze. Prolazimo mimo lika koji tu radi, Marija mu se javlja, no on nas zaustavlja. Trazi moju licnu kartu kako bi upisao moj boravak. Na to mi Marija objasnjava kako je ovo prvi put, ikada, da se tako nesto desilo. "Nova pravila", kaze. Meni sasvim normalno za Studentski Dom, ali za ovaj dom izgleda nije bilo. Pokusavamo dozvati lift, ali se to zavrsava kao nemoguca misija.
"Radi samo u neko doba ili samo u jednom smeru", kaze Marija. (nadam se da se dobro secam). Penjuci se uz stepenice, morate se osecati nelagodno, narocito ako ste, kao ja, prvi put u domu. Usko stepeniste, mrak na spratovima, sa strane iseceni radijatori, nabacani jedan na drugi. Kao da silazim u neki podrum iz horor filma, a ne da se penjem stepenistem Studentskog Doma!
Kad konacno stignemo na sprat gde Marija zivi, imam i sta da vidim. Jos uzi hodnik, sprejem ispisano po vratima, zidovima, prljavo.. Ispred stana se hodnik jos suzava, tako da sam, sa rancem, jedva usao. Dobro je sto su cure mrsave. :) Da ne zaboravim bitnu cinjenicu - na stepenistu smo sretali studente udubljene u svoje razgovore ali srecne!
Video sam da je sobica mala da manja ne moze biti, no o tome kasnije. Ostavili stvari i krenuli u setnju sa Marijinim drugom Mirom. Fin momak. Prosetali okolo, pricali o svemu i svacemu, znate vec kako to ide i u povratku se vratismo na temu Studentskog Doma "Goce Delcev". Soba se placa 60 eura po osobi i uz to ide jedan obrok, ako se ne varam. 60 eura za ono?! To je pljacka!
Imao sam tad priliku da malo bolje osmotrim spoljasnjost Doma, svih zgrada u okviru istog, i videh da su povezane prolazom, necim poput zatvorenom mosta. "Nije u funkciji", kaze Miro. "Zatvorili su ga da se ne bi desavala samoubistva. Privlacio je ljude da skoce odozgo. Heh, kao da to ne mogu uraditi sa bilo kog drugog mesta. Resili su problem, sto se njih tice." Slazem se klimajuci glavom. Strasno. 
Bio sam u jednoj zgradi pa ga pitam kako je u ostalima. "Isto tako", odgovara. "Secam se da sam jednom pokusao da zakucam ekser u zid, da zakacim sliku. Nema sanse! To je cist beton, onaj tvrd. Ceo Dom je sacinjen od pustog betona. Mogao sam samo da slomim ekser, sto se i desilo."
Seli smo na klupicu ispred zgrade doma da odmorimo i nastavimo razgovor.
Za tih 15/20 minuta video sam na desetine mladih koje su prosle pored nas sto izlazeci, sto ulazeci u dom. Srecni. Pitah kakav je zivot ovde, sa zakljuckom da mene podseca na ghetto, a ne na Studentski Dom, narocito ako uzmem u obzir to da nema svetla ispred zgrada i da smo sedeli u mraku. Svetla iz zgrada Doma cinile su da ne budemo u potpunom mraku. "Gde su mladi, tu je zabava i smeh", odgovara Miro. "Svakog utorka i petka se organizuju zurke gde ceo jedan sprat postaje diskoteka. Neki od toga ne mogu da spavaju, ali dobro, bar ima zabave." Marija me podseca da smo u njenoj zgradi videli mnoga vrata sa natpisima fitness i slicno, sto su jos neke od aktivnosti.
Oprastamo se od Mireta i krecemo u sobu, na spavanje. Svracamo i na terasu, Marija je htela da mi pokaze vidik. Sjajn pogled. I tu zaticemo mlade, nasmejane ljude. Studente. Usput, prica mi da je odmah pored terase nekad bila kuhinja, ali da su i nju sad pretvorili u sobu i da i to izdaju. Soba, koju deli sa cimerkom, bila je velicine nekih 4m2 otprilike. Ogroman prozor oblepljen silikonom - uzasno izgleda.
Cure su se potrudile da od ovoga sto imaju nacine simpaticnu sobicu, sto im je donekle i uspelo. Kupatilo je posebna prica. Vrata je jedva otvaraju jer nema prostora, pa ih moras zadrzati da ne lupe u orman, Manja su od uobicajenih vrata, takodje uska.
A kupatilo se vise moze nazvati WC.
Jedva se mogu okrenuti, a visok sam nekih 180 cm. Crevo za tuz ugradjeno u lavabo. Sve zavrdjalo i dotrajalo. Razmisljam.. I ovde zive cure? Neko dopusta da ovde bilo ko zivi? I da placa za to?
Objasnjavaju mi da im je ovo najjeftinija varijanta. I najpovoljnija, s obzirom da im je fax blizu. Sta ce.. Pokusavaju da ovo sto imaju ucine boljim prostorom za zivot, lepe stvari po zidovima, obogacuju prostor knjigama, razglednicama sa putovanja.. Snalaze se. Zive. Ujutru, u polasku na stanicu, gledam sve ovo o cemu sam vam pisao pod svetlosti dana, tj jutra. Zalosno deluje Dom "Goce Delcev". Marija mi kaze da je ovde potok izmedju zgrada, kad pada kisa, i da je prosto nemoguce preci tih 200m do autobuskog stajalista. Jos jedna glavobolja za studenta!
Odlazim i pisem ovo sa nadom da ce neko procitati i uraditi nesto kako bi poboljsao uslove zivota studenata u Studentskom Domu "Goce Delcev". Siguran sam da nisam ni prvi ni poslednji koji pise o ovom problemu. Budite humani.
