NEMANJA ŽIVKOVIĆ - GULIVER U ZEMLJI LILIPUTANACA

Nemanja nam poručuje: "Izbegnite ustaljeno mišljenje o nekom nepisanom redu kojim se stvari moraju odvijati (završiti školu, naći posao, udati se, imati decu). Ne, to nije tačno. Pratite unutrašnji osećaj i videćete, jednog dana naćićete sebe na pravom mestu, srećnijim nego ikad pre.

Položaj mladih je u Srbiji prilično loš, naročito u manjim sredinama kao što je Pirot. Kao što svi znamo, velika je nezaposlenost i jako se teško dolazi do para da bi se otputovalo i do Beograda, centra svih dešavanja, a kamoli u neku drugu državu. Na svu sreću po mlade ljude, ima i onih koji još nisu digli ruke od njih i pokušavaju bar nešto da promene nabolje. Jedan od tih ljudi je upravo i Nemanja Živković. Mlad i veoma uspešan aktivista, bloger, organizator mnogih dešavanja za mlade, predsednik udruženja građana “Pirot E Publika”, ljubitelj prirode, borac za ekologiju i čovek koji obožava da čita.

Šta te je navelo da se baviš mladima, kako je sve to počelo?

Živim u Pirotu, koji je mali, srednjoškolski grad i te, sada već davne 2008. nije bilo nikakvih kulturnih dešavanja u gradu. Kao da je sve zamrlo, a mladi se predali. Moji drugovi, sada koosnivači udruženja “Pirot E Publika”, počeli su sa organizovanjem žurki i koncerata kako bi razmrdali pirotsku mladost i probudili je iz dugog zimskog sna a ja sam im se samo pridružio. Posećenost je bila i više nego odlična tako da smo shvatili da smo na pravom putu i da mladima u gradu baš to i treba. Uskoro smo napisali projekat o osnivanju prvog pirotskog prolećnog festivala za mlade “Primavera”, bez konkursa potražili pomoć od Opštine, dobili ga i tako je sve krenulo.

Koji su, po tebi, tvoji najveći uspesi?

Još uvek sam mlad za najveće uspehe, hehe.. Rekao bih da je moj najveći uspeh što sam rasčistio sa nekim kompromisima na koje sam pristao u prošlosti. Shvatio sam da ne želim da se bavim ekonomijom, našao sam se u neformalnom obrazovanju, u radu sa mladima, i pokušavam da zaradim za život radeći ono što volim, što je izuzetno teško, čak se u nekim trenucima čini i nemogućim.

U Pirotu predstavljaš osobu koja najviše radi za mlade. To donosi i veliku odgovornost. Kako se nosiš sa tim?

Hvala na komplimentu. Lepo je to čuti. Ne znam da li bih se složio da baš ja radim najviše za mlade, ali istina je da radim dosta toga. Iskreno, uvek sam bio odgovoran u onome što radim. Uvek ću u sebi čuvati onog dečaka iz detinjstva, ali kad je potrebna ozbiljnost uvek sam prvi. Do pre nekoliko meseci osećao sam se bukvalno kao Guliver u zemlji Liliputanaca. Često sam se pitao, pa i sad se pitam, za koga ja to radim i zašto radim? Ko to ceni? No uvek mi je u mislima istina, a to je da me ne zanima šta će drugi misliti. Bitno mi je samo da mladi shvate koje su to prave vrednosti, da izađu na pravi put. Hoću da im pružim šansu koju ja nisam imao. Srećom, pojavila se grupa ljudi u Pirotu koja želi isto što i ja, tako da se nadam da ćemo zajedničkim radom uspeti da ostvarimo svoje zamisli.

Možeš li da nam kažeš nešto više o udruženju građana “Pirot E Publika” čiji si ti inače predsednik?

Udruženje je nastalo 2008, zvanično registrovano 2011. Dakle, još uvek smo mladi.  Okupili smo izuzetnu grupu mladih ljudi i naš cilj je unapredjenje života mladih u Pirotu i Srbiji uopšte i to pokušavamo da radimo kroz organizaciju volonterskih kampova, treninga, omladinskih razmena, konferencija, tribina, književnih večeri i sličnih manifestacija. Za nešto više od godinu i po dana uspešno smo implementirali više od 60 projekata, pokrenuli prolećni festival za mlade, postali deo najvećeg globalnog čitanja poezije na svetu pod nazivom “100.000 pesnika za promene”, ali i korganizatori najvećeg internacionalnog volontersko/naučno/istraživačkog kampa u zemlji koji svakog leta poseti više od 200 učesnika iz Srbije i inostranstva. Trudimo se da u okviru programa EU “Mladi u Akciji” damo priliku što većem broju mladih ljudu da putuje, jer svi znamo kakva je situacija sa nezapošljenošću u Srbiji. Takođe, radimo i kao treneri, odnosno facilitatori u oblasti neformalnog obrazovanja što mi je izuzetno drago. Evo i stranice udruženja "Pirot E Publika"

Pored svih obaveza stižeš i da pišeš blog. Koje su teme tebi kao mladom i veoma aktivnom čoveku interesantne?

Blog sam počeo da pišem usled nedostatka prostora za neko “javno pisanje”. Ne možeš na društvenim mrežama razglabati na dugo i na široko jednu temu. Rešenje je bilo otvaranje bloga, gde ću moći da pišem sve što me zanima. Pišem kad imam potrebu da nešto kažem, bila to neka tema vezana za mene lično ili opšta. U radu sa mladima sam shvatio da oni nemaju neko mesto gde će svako moći da svrati i da pročita o uspesima tih mladih, talentovanih ljudi, da otkrije neke nove za koje do tad možda nije čuo. S toga sam otvorio još jedan blog koji je posvećen promociji talentovanih, uspešnih, mladih ljudi iz celog sveta.Link tog bloga možete videti OVDE.

Koji su ti ciljevi za budućnost?

Teško je u Srbiji planirati dugoročno, tako da ću odgovoriti nekom svojom željom. Naime, planiram da što više putujem, upoznajem ljude, zemlje i da pritom edukujem, pre svega mlade što više. Završiću sa utopijom. Za mene je najveća sreća sedeti na plaži, okružen mladim ljudima i učiti ih crtajući u pesku.

Imaš li nešto da poručiš za kraj našim čitaocima?

Poručio bi im da nikad ne odustaju. Bili stari, mladi, nikad ne odustajte. Znam da su vaši snovi i želje jači dok ste deca, da se menjaju i slabe sve više i više što ste stariji, ali nemojte zanemariti njihovo dozivanje. Prepustite im se. Jednostavno, krenite da odgovarate sa DA šansama koje vam se ukazuju i lepe stvari ce početi da vam se dogadjaju. Izbegnite ustaljeno mišljenje o nekom nepisanom redu kojim se stvari moraju odvijati (završiti školu, naći posao, udati se, imati decu). Ne, to nije tačno. Pratite taj osećaj u sebi i videćete, jednog dana naćićete sebe na pravom mestu, srećnijim nego ikad pre.

Autor intervjua: Aleksandar Mijalković
Za iserbia.rs

Studentski Dom ili Ghetto?

U Skoplje sam svratio u povratku iz Kruseva. Morao sam prenociti u Skoplju zbog povratne karte i drugarica me pozvala da prespavam kod nje u Studentskom Domu. Jeeeejjj! Studentski Dom! Nikad nisam prespavao u bilo kom Domu, ni kad student u ovim nasim Domovima. No, znao sam kako izgledaju. 

Anyway, nasli se mi, vec je bio mrak, popili kafu i krenuli do sobe da ostavim stvari pre setnje. Vec na ulazu u dom "Goce Delcev" - sok! Da li ulazim u neki raspadnuti Dom za boravak penzionera ili u meste gde zive studenti? Hm. Portirnica, koja se jedva tako nazvati moze. Prolazimo mimo lika koji tu radi, Marija mu se javlja, no on nas zaustavlja. Trazi moju licnu kartu kako bi upisao moj boravak. Na to mi Marija objasnjava kako je ovo prvi put, ikada, da se tako nesto desilo. "Nova pravila", kaze. Meni sasvim normalno za Studentski Dom, ali za ovaj dom izgleda nije bilo. Pokusavamo dozvati lift, ali se to zavrsava kao nemoguca misija. 

"Radi samo u neko doba ili samo u jednom smeru", kaze Marija. (nadam se da se dobro secam). Penjuci se uz stepenice, morate se osecati nelagodno, narocito ako ste, kao ja, prvi put u domu. Usko stepeniste, mrak na spratovima, sa strane iseceni radijatori, nabacani jedan na drugi. Kao da silazim u neki podrum iz horor filma, a ne da se penjem stepenistem Studentskog Doma!

Kad konacno stignemo na sprat gde Marija zivi, imam i sta da vidim. Jos uzi hodnik, sprejem ispisano po vratima, zidovima, prljavo.. Ispred stana se hodnik jos suzava, tako da sam, sa rancem, jedva usao. Dobro je sto su cure mrsave. :) Da ne zaboravim bitnu cinjenicu - na stepenistu smo sretali studente udubljene u svoje razgovore ali srecne!

Video sam da je sobica mala da manja ne moze biti, no o tome kasnije. Ostavili stvari i krenuli u setnju sa Marijinim drugom Mirom. Fin momak. Prosetali okolo, pricali o svemu i svacemu, znate vec kako to ide i u povratku se vratismo na temu Studentskog Doma "Goce Delcev". Soba se placa 60 eura po osobi i uz to ide jedan obrok, ako se ne varam. 60 eura za ono?! To je pljacka! 

Imao sam tad priliku da malo bolje osmotrim spoljasnjost Doma, svih zgrada u okviru istog, i videh da su povezane prolazom, necim poput zatvorenom mosta. "Nije u funkciji", kaze Miro. "Zatvorili su ga da se ne bi desavala samoubistva. Privlacio je ljude da skoce odozgo. Heh, kao da to ne mogu uraditi sa bilo kog drugog mesta. Resili su problem, sto se njih tice." Slazem se klimajuci glavom. Strasno. 

Bio sam u jednoj zgradi pa ga pitam kako je u ostalima. "Isto tako", odgovara. "Secam se da sam jednom pokusao da zakucam ekser u zid, da zakacim sliku. Nema sanse! To je cist beton, onaj tvrd. Ceo Dom je sacinjen od pustog betona. Mogao sam samo da slomim ekser, sto se i desilo."

Seli smo na klupicu ispred zgrade doma da odmorimo i nastavimo razgovor.

Za tih 15/20 minuta video sam na desetine mladih koje su prosle pored nas sto izlazeci, sto ulazeci u dom. Srecni. Pitah kakav je zivot ovde, sa zakljuckom da mene podseca na ghetto, a ne na Studentski Dom, narocito ako uzmem u obzir to da nema svetla ispred zgrada i da smo sedeli u mraku. Svetla iz zgrada Doma cinile su da ne budemo u potpunom mraku. "Gde su mladi, tu je zabava i smeh", odgovara Miro. "Svakog utorka i petka se organizuju zurke gde ceo jedan sprat postaje diskoteka. Neki od toga ne mogu da spavaju, ali dobro, bar ima zabave." Marija me podseca da smo u njenoj zgradi videli mnoga vrata sa natpisima fitness i slicno, sto su jos neke od aktivnosti.

Oprastamo se od Mireta i krecemo u sobu, na spavanje. Svracamo i na terasu, Marija je htela da mi pokaze vidik. Sjajn pogled. I tu zaticemo mlade, nasmejane ljude. Studente. Usput, prica mi da je odmah pored terase nekad bila kuhinja, ali da su i nju sad pretvorili u sobu i da i to izdaju. Soba, koju deli sa cimerkom, bila je velicine nekih 4m2 otprilike. Ogroman prozor oblepljen silikonom - uzasno izgleda.

Cure su se potrudile da od ovoga sto imaju nacine simpaticnu sobicu, sto im je donekle i uspelo. Kupatilo je posebna prica. Vrata je jedva otvaraju jer nema prostora, pa ih moras zadrzati da ne lupe u orman, Manja su od uobicajenih vrata, takodje uska.

A kupatilo se vise moze nazvati WC. 

Jedva se mogu okrenuti, a visok sam nekih 180 cm. Crevo za tuz ugradjeno u lavabo. Sve zavrdjalo i dotrajalo. Razmisljam.. I ovde zive cure? Neko dopusta da ovde bilo ko zivi? I da placa za to?

Objasnjavaju mi da im je ovo najjeftinija varijanta. I najpovoljnija, s obzirom da im je fax blizu. Sta ce.. Pokusavaju da ovo sto imaju ucine boljim prostorom za zivot, lepe stvari po zidovima, obogacuju prostor knjigama, razglednicama sa putovanja.. Snalaze se. Zive. Ujutru, u polasku na stanicu, gledam sve ovo o cemu sam vam pisao pod svetlosti dana, tj jutra. Zalosno deluje Dom "Goce Delcev". Marija mi kaze da je ovde potok izmedju zgrada, kad pada kisa, i da je prosto nemoguce preci tih 200m do autobuskog stajalista. Jos jedna glavobolja za studenta!

Odlazim i pisem ovo sa nadom da ce neko procitati i uraditi nesto kako bi poboljsao uslove zivota studenata u Studentskom Domu "Goce Delcev". Siguran sam da nisam ni prvi ni poslednji koji pise o ovom problemu. Budite humani.

Sta je sa mladim ljudima?!

Nisam pisao neko vreme jer kao nisam imao o cemu. Ja sam osoba koju treba iznervirati, naterati u cosak, dati joj deadline kako bi pisala. E, sad je jedan od tih trenutaka.

Kao sto neki od vas znaju, relativno sam mlad (za koji dan punim 29 godina) i imam organizaciju Pirot E Publika koja se bavi unapredjenjem zivota mladih. Klikom na link naci cete nasu facebook stranicu i vise informacija o tome sto radimo. No, vec neko vreme me muce odredjene stvari koje se ticu mladih ljudi u Srbiji. Da bih stigao do konkretnih stvari, opisacu vam kako sam ja odrastao.

Celo svoje detinjstvo proveo sam igrajuci basket. Kosarci mogu da zahvalim sto sam putovao i obisao Srbiju (makar sportske hale) i eventualno svratio do susedne Bugarske. I to je bilo sve. Nisam imao novca da putujem vise. Nisam imao prestavu kako uopste mogu da otputujem negde, na koji nacin. Nije bilo raznoraznih programa za mlade kojih sada ima i gde se nudi ne hiljadu, nego milion mogucnosti za mlade. Nije bilo niceg. Niceg! Mastao sam, kao klinac sa jugoistoka Srbije, da cu jednog dana da otputujem negde. Samo jednom, na duze, nisam uopste zamisljao da cu imati mogucnost da putujem stalno. Zbog nagovaranja majke sam upisao i studirao pustu ekonomiju jer mi je pricala da cu je zavrsiti, naci dobro placen posao i moci da putujem gde god hocu. Majka za sebe i dalje ima plan da je posaljem na Kubu. Ali imao sam neverovatnu zelju da istrazujem svet oko sebe, da ga menjam. Nazalost, to sam mogao samo kroz knjige koje sam citao.

Moja zelja i zelja svih u organizaciji, od kojih su vecina maturanti srednjih skola, je da stvarno damo sve od sebe i pomognemo mladima. Hocu da im omogucim da imaju sanse, prilike, koje ja nisam imao. I sansi ima. Ima mnogo sansi. Ali u cemu je problem? Problem je upravo u mladim ljudima.

Iako ne zelim, ovako vidim mlade danas. Ogranicicu se da pisem o velikoj vecini, pozitivnih izuzetaka uvek ima, iznenade nas sve.

1. Pasivni su. Pasivni su. Pasivni su.
2. Briga ih za sve osim za provod. Pa ni za provod ih nije nesto mnogo briga.
3. Uzivaju u svojoj komfort zoni gde ih nista ne dotice i nikog ne cuju. Prakticno ne zive.
4. Putovanja ih zanimaju samo ako je all inclusive usluga. Taman posla da spavaju u satoru nekad ili posete neko mesto za koje nikad nisu culi.
5. Na pozive da prisustvuju prezentacijama ili predavanjima gde se prica o mogucnostima koje oni sami imaju ne dolaze.
6. Ne zele da putuju cak ni kad im je sve placeno.
7. Moram da spomenem i pojedine roditelje, za koje su organizacije koje se bave mladima, pa i UNICEF, djavolje stvari.
8. Nekulturni su. ni osnovnu kulturu ponasanja i oblacenja.
9. Nemaju sportski duh. Ne umeju i ne zele da se nadmecu, da se bore za sebe i za stvari koje su im vazne.
10. Slag na torti - sve znaju. U sve su "upuceni" i obozavaju da kritikuju bez povoda u smislu - nista se ne desava, nema koncerata, nema zanimljivih desavanja, sve je skupo i sl.
11. Vezano za sve prethodno receno - ne dolaze niti na jedno desavanje bilo koje vrste.

Sve ovo ne vazi za sve, opet ponavljam. Ima tu nekih primera koje treba pohvaliti.

Bio sam grub. Cak sam preterao u ovom postu, ponavljao i pisao nepovezano, ali postoji potreba da se kaze.

Za kraj, dajem vam nekoliko linka ka akcijama koje su pokrenuli bas ti pojedinci, kao nadu i poziv da ce se mladi koji ovo procitaju pokrenuti, pridruziti i mozda aktivirati.

Mladi, krenite za njima!

1. Eko Ljubav Na 2 Tocka
Inicijativa koju je moja organizacija pokrenula sa neformalnom mesovitom grupom mladih Activity Crew (romska i neromska deca) sa kojima radimo
2. Tvojih 5 minuta sjaj - Neciji ceo zivot
Humanitarna akcija pirotskih gimnazijalaca, ciji su pokretaci (izmedju ostalih) i devojke iz naseg udruzenja
3.http://talentedsuccesfulyouth.blogspot.com/
Blog koji sam sam otvorio i gde pokusavam da promovisem mlade, talentovane ljude iz celog sveta
4. Mladi za Turizam
Udruzenje mladih ljudi koji promovisu lepote Srbije


Pozdravljam vas do sledeceg puta.

Catching a Moment - World, here I come again!

My bag is ready. My things are packed. I need, at least, a little time for myself. Plans and girls must wait for a while. The Old Mountain, big, beautiful and frightening, the last oasis of untouched nature in Europe in near. I'm rushing to the gate of the mountain, village Temska.

"You're going on one of your trips again?” villagers asked while drinking famous Zajecarsko beer.

"I must. It keeps me alive."

Hat on my head, headphones in my ears, I’m entering my world on dusty mountain road. Eddie Vedder’s music takes me to a place I feel like I’ve always belonged. Road, backpack, music and me. Behind - noise of the city. In front - the mountain, powerful and mystical in its size. Part of the world known only to us, travelers. We enjoy the journey, sounds around us, people we meet and places we visit. It’s a different journey now. Travelling to get to know myself. 

What is perfection for you?"

Years ago it was sea, small wooden house on the coast, wife, music and quality wine. Now I’d say it’s no longer the perfection, but the desire. If you want something with all your heart, the entire Universe will yield to make it happen. Perfection is when I’m surrounded by nature, its sounds and my own thoughts. Moment of perfection which gives me strength to live everyday life. I'm a cheerful person, but only a few asked where this energy comes from. In the shade of pine trees, at the edge of the centennial forests, I stopped to read a poem. Writing style of old poets attracts me. I think I wandered into modern era from the Middle Ages, times of knights and ladies. Maybe I am? I'll quote one of my favorite songs written by man known for legendary fables, the first Serbian love song in the 19. Century:

"At this very moment, my dear lady,

I’m not losing anything

Just by saying these words.

You are being forever loved."

Beautiful, isn’t it? Real poet. The highest peak in Serbia is above me. I hasten to the goal while rewinding my past, memorizing positive, rejecting bad things. Mistakes aren’t welcome into my future. My path is chosen and nothing will keep me from going. If you are honest to yourself, it’s easier to cope with all the hardships, seems smaller than. It is said that from the top you can see the Danube river. Maybe it’s my imagination, I can see the river, reflected as a dark blue strip where unusually clear sky meets the ground. Magic moment. Everything in me is becoming alive just like nature in the spring. New life energy.

WORLD, HERE I COME AGAIN!

Cuvar Tvrdjave

U ostacima nekadasnjeg Momcilovog grada, popularnoj "Pirotskoj tvrdjavi", zivi nevidljivi stanovnik. Taj stanovnik nije neki covek, beskucnik, vec je to malo bice, skoro nevidljivo ljuskom oku, koje ima jedini zadatak koji mora obaviti, a to je da sacuva tvrdjavu. Maleno bice koje zivi u Momcilovom gradu zove se Cuvar Tvrdjave.

Niko ne zna kad je dosao u tvrdjavu, ni odakle. Ni on sam se ne seca ko mu je dao zadatak da cuva tvrdjavu, cak i sada kad je su od velelepnog zamka ostale samo zidine, ostaci. Doduse, ocuvani ostaci. On time voli da se hvali, smatra da je njegova zasluga u ocuvanju tvrdjave velika. I mi mu necemo protivureciti. Od 14og veka, kad je tvrdjava sagradjena i kad se nasao tu gde jeste, kad je poceo svoj zivotni zadatak kao Cuvar Tvrdjave, bio je deo mnogih ratova, bitaka, ali i svakodnevnog zivota. Sve je to posmatrao iz skrivenih supljina tvrdjave, znajuci da ne sme otkriti tajnu o svom postojanju ljudima.

Koliko se samo puta nasao u opasnosti da ga otkriju, da ga vide! Mnogo puta je nevoljno morao prekinuti svoje izlezavanje na suncanom krovu zamka kako ga neki zalutali par ne bi video. A on toliko voli da se izlezava na suncu.. Okupan suncanim zracima masta o svetu van zamka, o suncanim livadama, zivotinjama.. Sunce je ono sto ga pokrece i cesto sebe zamilja kao Ratnika Sunca, koga okacen orden Sunca (iskovao ga je od raznih bizuterija koje devojke ostavljaju za sobom) cini jacim protiv svega. No uzalud, ne sme ostaviti svoj posao Cuvara Tvrdjave. Ne zna da li je jedini od svoje vrste. Nikada nije sreo nekog nalik njemu.

Ako i ode iz tvrdjave, gde ce ici? Ipak on voli svoj Momcilov grad. Cuvar Tvrdjave voli kamene zidine zamka, supljine za koje niko ne zna, tajni prolaz ispod glavne kule gde je napravio svoj dom. O tom prolazu se pricaju razne price, kruze pretpostavke, ali ga nikada nisu otkrili. A jesu bili blizu otkrivanja! Cini mu se, mogli su osetiti miris mesa koje je spremao u svom domu, u tajnom prolazu, ali nisu shvatili da su bili toliko blizu, na njegovu srecu.

Sad nema toliko posetilaca, vise niko ne zivi u tvrdjavi. Zaluta po neki zaljubljeni par u nameri da nadje mracno mesto ne kome ce se slobodno voleti. Lokalna mladez se skupi pored starog, praznog bazena gde uz pivo i gitaru provode besane noci.

Pevaju u glas. Peva i on sa njima. Tad uziva i oseca se kao covek. Pevajuci i gledajuci zaljubljene parove pozeleo je i sam da pronadje devojku za sebe, da se zaljubi i da voli. A sposoban je za to, itekako! Uvek je sebe smatrao nepopravljivim romantikom zarobljenim u majusnom telu Cuvara Tvrdjave. Danju tvrdjavu posecuju deca, igraju se medju drevnim zidinama. On ih gleda, prati sa uzivanjem. Nekad se i ukljuci u igru, iako oni to ne znaju i ne vide. Ah, zudi za sopstvenim potomstvom, za malim Cuvarim Tvrdjave, njegovim naslednicima.

Pre 3 dana uocio je neku cudnu pojavu u okolini tvrdjave, u parku. Neku sitnu pojavu koja polako ali sigurno, hramljuci, pokusava da stigne do ulaza zamak. Pa... Pa to je neko poput njega, jos jedan Cuvar Tvrdjave! Doduse, star je, hramlje, ali nema sumnje da je isti kao on. Da li da mu se prikaze? Ne zna kakve su mu namere. Deluje dobrocudno, no nikad se ne zna. Sta ako je dosao sa namerom da zauzme tvrdjavu? Njegovu tvrdjavu! Ne, ne sme to dozvoliti! Prati ga u stopu i izlazi pred njega. Hm, stranac se ne iznenadjuje, vec je ipak on taj koji biva iznenadjen!

Stari Cuvar Tvrdjave zna za njega i upravo njega trazi! Hah! Dok sede i pricaju, otkriva da je njegov posetilac bivsi Kovac Tvrdjave iz Hilandara. Ziveo je na Hilandaru, pomagao Cuvarima Tvrdjave, ali da je doslo vreme da zavrsi svoj zivotni vek i zato su ga poslali na zadnju misiju. Hilandar je napadnut od strane uzurpatora, bica koje Cuvari Tvrdjave prvi put vide. Ima ih mnogo i s toga su prinudjeni da traze pomoc, da regrutuju sve Cuvare Tvrdjave kako bi im pomogli u odbijanju napada i ocuvanju svetinje.

Wow, mozete zamisliti kako se u tom trenutku osecao Cuvar Tvrdjave! Do pre nekoliko sati nije znao da postoji neko poput njega, a sad je upoznao jednog, eto ga preko puta njega i saznao da postoje mnogi, rastrkani po celom svetu! Neizvesnost ali i osmeh zagospodarise njegovim bicem. Imao je jos jedno pitanje za starog Kovaca Zamka, no bilo ga je sramota da pita. Iskusnom liscu kakav je Kovac Zamka nista ne promice, tako da je dodao na vec receno:

"Da, dragi moj, postoje i devojke, cerke Cuvara Tvrdjava."
"Ima nade za mene!", ozario se Cuvar Tvrdjave.
"Mali moj, upravo ce te tvoja misija odvesti do cuvenog zamka Maglic, gde ces se povezati sa poglavarom Cuvara Tvrdjave i zajedno sa njim krenuti ka Hilandaru. Ono sto ne znas, je da poglavar Cuvara Tvrdjave ima 3 cerke, sve jedna lepsa od druge i trazi im muza, svog naslednika. Tu je tvoja sansa."

Euforicno, Cuvar Tvrdjave je vec krenuo da se sprema za polazak. Pre polaska, stari Kovac Tvrdjave morao je da mu iskuje mac, namenjen specijalno njemu, kojim ce se braniti od neprjatelja na putu i koji ce mu doneti srecu, a, nadao se, i ljubav. Kovac Zamka ce ga zameniti dok je odsutan i cuvati Momcilov grad u njegovo ime.

Dok seda u improvizovanu barku u kojoj ce otplovit kanalom oko tvrdjave, pokusava da ne zaplace. Sav svoj zivotni vek proveo je u ovoj tvrdjavi. Nedostajace mu svaki kamen, svaki zid, svaka supljina. Ali ocekuju ga u Maglicu i na Hilandaru, uzdaju se u njega. Srce mu drhti od pomisli da ce okusiti pravu borbu i videti 3 prelepe cerke poglavara Cuvara Tvrdjave. Osvrce se i gleda zadnji put zidine tvrdjave.. Da li ce se vratiti? Da li ce osvoji ruku prelepe dame? Da li ce preziveti? To niko ne zna.

Kako sam zavoleo Temsku

Pre 2 godine, tog leta 2011-te, ja i drugari smo, u sred ponocnog cirkanja na keju, smoreni dosadnim letom, nekako dosli na ideju da bi bilo dobro otici u neko selo na kampovanje. Sasvim slucajno se dogodilo da je jedan od drugara znao da se vec nekoliko godina organizuje kamp za biologe u selu Temska, 15 km udaljenog od Pirota, na kapiji Stare planine. U roku od 10 min. pala je odluka, mora se ici u Temsku.

Zanimljivo je sto mi uopste nismo ni imali ideju ko to organizuje, koji su uslovi spavanja, zivota na kampu. Nismo imali niti jednu informaciju. Licno, nikad pre toga nisam bio u Temskoj i zamisljao sam to kao neku trosnu skolicu, livadu.. Jasno vam je kako sam to zamisljao. :) No, Pirot ne bi bio Pirot da u roku od nekoliko sati ne mozes saznati sve sto te zanima. Saznali smo da se trebamo javiti nekom Tomi soferu i toliko. Cuo sam se sa Tomom, koje je preko telefona delovao kao sjajan lik i odusevio se idejom da zelimo da dodjemo, s obzirom da mi je znao i oca. "Javite se vi Marki Scibanu i to je to."

Kad smo sutradan stigli u Temsku, noseci stvari za neka 3 dana maximum, skontali smo da nas bus vozi direktno do skole, u kojoj je i smesten kamp. Na licu mesta smo sreli i Tomu, za koga se ispostavilo da jeste sofer, ali i kmet u selu i jedna od boljih osoba koje sam upoznao u zadnjih nekoliko godina. Sve u svemu, sjajan lik!

Tako nam je Toma rekao par stvari koje moramo znati nakon sto smo prvi put krocili na tlo Temske:
1. Temska je poseban svet!
2. Temska je nekad bila opstina i bice opet!
3. Nema veceg sela u Pirotu!

Usli smo u skolu, nasli Scibana, koje je super momak, biolog, nasih godina. Ostavili stvari, preuzeli duseke, izvadili vrece za spavanje i resili da je vreme da se izvadi silna rakija koju smo poneli sa sobom. U dvoristu skole smo zatekli samo zivahnog, starijeg sedokosog coveka, sa belim, dugim brkovima, od koga smo saznali da su ucesnici kampa na terenu, po obroncima Stare planine (p.s. ako niste znali, oni umeju i po 20ak km da prepesace u toku jednog dana). Ponudili smo coveka rakijom i on je isprva odbio, pa na nagovaranje prihvatio i nakon 2 sata praznio i drugi litar rakije sa nama! Ispostavilo se da je sedi, dobrodusni brkajlija cuveni profesor Demajo, sirem auditorijumu poznat kao neko ko je dizao glas za ocuvanje Zvezdarske sume u Beogradu, kao covek koji je bodrio ljude da sprece secu platana sa beogradskog bulevara. Ziva legenda! Kakve govore Demajo drzi, uverili smo se zadnjeg dana kampa, kada je pred 200 ucesnika kampa odrzao govor o zastiti Stare planine koji se ne zaboravlja.

Nakon prijatnog razgovora sa profesorom Demajom, krenuli smo da obidjemo selo. Najpre, neizbezna prodavnica gde se na veliko pije Zajecarsko pivo. Tu su nam se pridruzili jos neki mestani, svi puni prica za dosljake i tu smo, sto pricajuci sa njima, sto slusajuci, sto posmatrajuci, saznali jos tri stvari koje moramo znati kad je Temska u pitanju:
4. "Od "temstanje" nema ludjih."
5. Svi u Temskoj imaju makar 2 motora cetvrtaka.
6. U Temskoj ima lepih devojaka.

Sledece mesto koje smo morali posetiti je cuveni "splav". No, put do njega vodi pored seoskog groblja. Nemojte ni sumnjati da smo culi 10ak veoma zanimljivih prica o tome ko je kako skoncao. Stigosmo do "splava" a nigde splava! Splav je u stvari drvena barakica uz reku Temsticu koja predstavlja kafic. Nalazi se na predivnom mestu zvanom Krivi Vir, nazvanom tako zbog (pogodite?) vira koji je kriv. :) Saznali smo da se tu odvijaju nezaboravne zurke koje traju do jutra. U to smo se uverili vec za nekoliko sati, ali i narednih veceri, koje smo zavrsavali sa prvim zracima sunca uz zvuke pesme Olivera Dragojevica "Trag u beskraju". Ali, Temska ne bi bila Temska da se reci pesme pevaju tacno. Pevali smo "Zeno razmakniiii stooo" umesto "Zeno razmakni sve".

Vec tog prvog dana su me prihvatili kao svog, ukljucili me u organizaciju i, s obzirom da nemam svoje selo, Temska je postala Moje Selo. Napomenucu da sam ostao ne 3 planirana dana, vec svih 20, koliko je kamp trajao! Kasnije sam otkrio jos mnogo zanimljivih i retkih stvari koje Temska ima i, evo bas jutros, jos jednu!

No, nije sve u provodu. Vec sutradan smo postali deo ekipe, upoznali se sa razlozima za nastanak kampa, sa monografijom koja je u izradi i aktivnostima koje biolozi, ekolozi i geolozi svakodnevno cine kako bi sacuvali ne samo Staru planinu, kao poslednju oazu netaknute prirode u Evropi, vec i prirodu u celoj Srbiji. Stvarno su za divljenje ti momci i devojke!

Sad je red da napisem i kako je nastao kamp. Naime, vlast je zelela da promeni tok reke Temstice koje prolazi kroz centar sela i tako reka ne bi vise tekla kroz selo. Interesi mestana i interesi biologa su se poklopili i, na sastanku koji je odrzan na Babinom Zubu, doneta je odluka o osnivanju kampa. Reka je sacuvana, ali je kamp nastavio da se bori za ocuvanje Stare planine i sela Temska. Ako se ne varam, samo na Staroj planini ima cak 17 vrsta leptira!

Prosla godina, 2012-ta je bila burna. Pojedinci su pokrenuli pricu o inicijativi kako bi se sagradila gondola od Temske do Jabuckog Ravnista. To je bilo nesto sto biolozi nisu mogli da prihvate i sa cime se nisu slagali, jer se time unistava flora i fauna Stare planine, tako da su odlucili da ne budu deo kampa te godine. Uskocili smo mi, organizacije i udruzenja iz Pirota, i uz velike napore uspeli da ocuvamo kamp.

Moj stav je i tad, a i sad, bio da ne treba svaka planina da ima gondolu. Bio sam u Bugarskoj, u Banskom, i video kako je izgradnja gondole unistaila jedna deo planine. Drago mi je da je, nadam se i uz moj skromni doprinos, doslo do shvatanja stetnosti takvog projekta po Staru planinu i odlucilo se, jos pre proslogodisnjeg kampa, da se nastavi sa promovisanjem lepote i netaknute prirode Stare planine. Biolozi su opet tu, nadam se i kao organizacije, ne samo pojedinacno i svetla buducnost je pred kampom.

U toku je poziv za ovogodisnji kamp. Mozete ga videti na linku:
Kamp "Stara planina 2013", Srbija - Poziv za ucesnike
A fotografije i informacije o kampu mozete naci na zvanicnoj facebook strani:
Work Camp Stara Planina
Promo video:
Welcome to Temska
Pozivam vas da nam se pridruzite i postanete deo velike porodice kampera sa Stare planine!

Ljubav, zaljubljenost, simpatije i ostale "muke"

Pisem o temi koja mi je stalno negde u mislima, ali nikad nisam pisao o njoj. No, ovih dana stalno slusam neke izjave o ljubavi, romantici, simpatijama.. U stvari ne, gresim. Kad bolje razmislim, simpatije vise niko ne spominje, sem dece. Svi su nekada, u nekom trenutnu svog zivota, pricali o ljubavi. Eto, dosao je red i na mene da napisem koji red o mom shvatanju iste.

Jos od nekog cetvrtog, petog razreda osnovne shvatio sam da sebe dozivljavam kao romanticnu osobu. Sto i jesam bio. Secam se da smo moj tadasnji najbolji drug i ja sedeli satima kod njega u sobi i pricali sami sebi "Mi smo romanticni". Mislim, to sto sam prvoj curi kupovao cvece i davao poklone, iako me u to vreme nije zanimala ni ona ni bilo sta drugo osim kosarke sigurno nesto znaci. Slazete se?

Poznata je cinjenica da se bukvalno "drogiram" citanjem knjiga svih mogucih zanrova. Uz to, kralj Artur mi je uvek bio neki strip idol dok sam bio klinac. Valjda sam zato mislio (hm, i danas mislim to ponekad) da sam zalutao u ovo danasnje vreme iz srednjeg veka, iz doba vitezova ili eventualno iz posleratnog perioda. Zalutao sam iz vremena kaka su se dame zavodile, osvajale stihovima, recima, delima. Nisu se osvajale kao danas, misicima, skupim automobilima, novcem. Mada mozram priznati da nailazim na dosta izuzetaka i da me to raduje. Ipak ima nade.

Govore mi da cu naci curu samo ako je trazim. Ja drugacije i ne umem, znate? Stalno trazim neku koja ce me osvojiti ili me toliko privuci da ja osvajam nju. Mozda grese? Mozda je resenje ziveti svoj zivot i ljubav ce doci? Verujem da je istina negde izmedju.

Nasi dedovi, pradedovi i ostali preci imali su brakove od pola veka. Mozete li zamisliti da se tako nesto desi danas? Ja ne. Razlog tome vidim u manjku tolerancije i idealizovanju. Svi traze idealnog partnera. Doduse, pokusava se stalno, daje sansa jednom, drugom, ali ako se uoci i najmanja sitnica koja odudara od onog "zamisljenog idealizovanog" partnera, to staje, prekida se. Nema tolerancije. Ljudi zaboravljaju da je ljubav nesto sto se odrzava i cuva. Pocinje od simpatije. Prelazi na zaljubljenost. Zaljubljenost u ljubav. Ali sta posle ljubavi? Posle ljubavi - ljubav.

Kada nadjete onog pravog partnera, morate ga zavoditi iz dana u dan, iz sata u sat. Mali znak paznje, mig, osmeh, mogu to biti male stvari, ne morate svakog dana kupovati cvece, priredjivati romanticne izlete, vecere i slicno. Setite se, sve pocinje malim stvarima - pogledom ispod obrva, vragolastim plezom, migom, osmehom, cicorenjem. Pratite me?

Slusajuci drugove, naucio sam da mogi muskarci imaju neki svoj nacin na koji zavode devojke, neki i vise njih, alternativna resenja se primenjuju. Kod kuce, leze u krevetu i gledaju u plafon smisljajuci nacin kako ce prici cure, sta ce joj reci, a sve u cilju da je obore s nogu. Neko daje cokoladne bombonice u zamenu za broj telefona, neko obecava kule i gradove, neko jednostavno uhvati devojku za ruku i "ukrade" je, nakon prethodne razmene pogleda i osmeha. Mastoviti su momci. Siguran sam da ni cure ne zaostaju.

Siguran sam da to vreme nije ostalo za nama, zakopano u proslosti. Bar ne jos uvek. Ima "zavodjenja" i online, ali se, kad tad, sve mora prebaciti u stvarnost i kontakt uzivo. Drustvene mreze mogu i pomoci, ako ih pravilno koristimo. Evo primera. Divna prica.

Smeta mi to sto nestaje zavodjenje. Nema reci, nema laskanja. Cesto se odmah prelazi na poljupce, pa na sex. Cak mozda i obrnutim rekom. To mi je strasno. Nemojte misliti da ja ne volim avanture, ali cu uvek pre izabrati opciju da zavodim neku devojku vrednu zavodjenja nego da upraznjavam neobavezan sex.

E, sad, koliko to sto previse ili premalo biramo ima uticaja, ne umem vam reci. Ja sam od onih koji biraju i za mene ima uticaja, cak i previse. Zivim u Srbiji gde 90% mladih, bez obzira na pol, konzumira cigarete. Pogadjate, ja nikad probao nisam i nemam nameru. Zamislite sad kako izgleda trazenje devojke koja zadovoljava samo taj, pocetni kriterijum? Hm, otprilike kao trazenje igle u plastu sena. Da ne spominjem to da sam ovisnik i od muzike i da je i to bitan kriterijum. Sve u svemu, ne pise mi se dobro.

Pogledajte video.

Zelim da zamislite da ste u vrticu, u zabavistu. Da se prisetite kako ste tada dozivljavali pojam ljubavi, simpatije i zaljubljenosti. Dok drzim radionice o aktivizmu, cesto pricam pricu o decku kome se svidjala cura iz vrtica. Skupljao je hrabrost da joj pridje i jednostavno resio da ce to uraditi danas. Smetnuo je sa uma koji je dan, nije  i razmisljao o tome. Odrzavala se neka manifestacija u vrticu, tu su bili svi roditelji i rodbina, te vaspitaci. No, njega je samo zanimala ona. Video je pored sebe, prisao i jednostavno rekao na sav glas: "Svidjas mi se!". Naravno da je u tom trenutku nastao muk i da su ga svi culi. Tako univerzum funkcionise.
Sta mislite da mu je devojcica odgovorila? Uzvratila je, na sav glas: "Ti se meni ne dopadas!". Ali on je bio zadovoljan, znao je na cemu je. Pokusao je. Mnogi  nikada ne stignu do tog pokusaja, zar ne? To je problem.

Preterano razmisljanje je problem nas starijih. Kako cu, da li cu, ko ce biti tu, ko nece.. Mozete naci milion razloga za ne, a samo jedan za da. Razmisljajte i odustacete. To jeste problem. Ne razmisljate - delajte.

Zavrsicu tekst decijim objasnjenjem ovih pojmova. Simpatija je kada sa njom delite kiflicu na pola, kad gumicu za brisanje delite na dva dela, kad se to desi a vi i ne znate kad i kako, samo znate da osecate to, da je tu, u vama. Mozda pronadjete to sto trazite u svom najboljem drugu, drugarici? Okrenite se oko sebe. Otvorite srce i desice se lepe stvari (ovo moram i ja da primenim) i, kad se dese, shvaticete da leka nema. Ostavljam vas uz stihove Leonarda Cohena - There ain't no cure for love.


All the rocket ships are climbing through the sky 
The holy books are open wide 
The doctors working day and night 
But they'll never ever find that cure for love 
There ain't no drink no drug 
There's nothing pure enough to be a cure for love 

Svete dolazim ti opet!

To je to. Resio sam. Uzimam torbu i pakujem neophodne stvari. Tu su cipele za pesacenje, hrana, odeca, zastita od sunca.. Sve sto je potrebno za odlazakna planinu.

Ne mogu vise izdrzati pritisak svakodnevnog zivota u ovom malom mestu. Treba mi pauza i vreme za sebe, vreme koje nemam. Svakodnevne sitne rasprave, kratkorocni i dugorocni planovi, simpatije.. Sve ce to morati da saceka, da stane na neko vreme.

Imam tu srecu da mi je na dohvat ruke planina. Ogromna, divna, zastrasujuca. Poslednja oaza netaknute prirode u Evropi, kazu. Potvrdjujem to klimanjem glave dok jurim na bus koji ce me odvesti do same kapije planine, u selo gde cu se snabdeti namirnicama i krenuti sam u visine. U selu me znaju. Pozdravljam se sa dragim ljudima, nazdravljamo uz nezaobilazno Zajecarsko pivo, popularni Zajecarac, i oprastamo se.
"Opet ides na neko putovanje.", konstantuju.
"Moram. To me odrzava u zivotu.", odgovaram i odlazim.
Stavljam sesir na glavu, slusalice u usi i ulazim u svoj svet.

Koracajuci prasnjavim, planinskim putem, broj ljudi na koje nailazim se smanjuje sa povecanjem nadmorske visine. Eddie Vedder me svojom muzikom vodi negde gde osecam da sam oduvek pripadao. Prasnjavi put, planinarski ranac, muzika i ja. Iza mene je buka grada. Ispred mene je priroda, planina, mocna i misticna u svojoj velicini. Dok osecam vetar u kosi u meni se radja misao. Ne, kad bolje razmislim, nije misao.  Stavise, shvatam da sam deo sveta poznatog samo nama putnicima. Mi uzivamo u samom putovanju, zucima oko nas, ljudima koje upoznajemo i mestima kroz koja prolazimo. Nista me nece zaustaviti i spreciti da nastavim da putujem.

Ovog puta sam na drugacijem putovanju. Putujem da bih upoznao sebe. Secam se  da su me nekad pitali: "Sta je za tebe savrsenstvo?" Hm.. Nekoliko godina unazad rekao bih da je to more, mala barakica na obali, zena koju volim, barka, muzika koja budi cula i kvalitetno vino. Sad? Sad ne. I dalje imam tu sliku u glavi, ali to vise nije savrsenstvo, vec zelja. A ako se nesto zeli svim srcem, cela ce se Vaseljena uroditi da se to i ostvari. A savrsenstvo? Savrsenstvo je taj trenutak dok sam lutam planinom, okruzen netaknutom prirodom, njenim zvucima, sopstvenim mislima. To je moj trenutak savrsenstva koji mi daje snagu, nadu i strpljenje da nastavim dalje. Svi znaju Nemanju koji je uvek nasmejan, okruzen ljudima, koji radi za bolje sutra mladih,ali se malo ko pita gde crpi snagu.

Zastajem da se osvezim i procitam koji stih u senci borova,na obodu stogodisnje sume. Privlace me stari pesnici i njihov specifican stil pisanja, jedinstveni akcenat. Mozda i slutite da ponekad mislim da sam zalutao u ovo savremeno doba iz srednjeg veka,iz doba vitezova i dama, ili cak iz posleratnog doba. Ko zna, mozda i jesam? Anyway, dozvolicete mi da citiram jednu od mojih omiljenih pesama, pesmu koju je napisao covek koji nije poznat po ljubavnim pesmama vec po legendarnim basnama. U pitanju je prva Srpska ljubavna pesma u 19. veku a autor je, ako vec niste pogodili, a sumnjam da jeste, Dositej Obradovic.

"U ovome casu, mila gospo,
Ja nista ne gubim,
Jer ti u njemu kazat mogu
Da te vesma ljubim."

Divno, zar ne? Obozavam ljude koji sa tako malo reci kazu tako puno. To su pravi pesnici.
Bacam pogled navise i gledam vrh ka kome sam se zaputio. Najvisa tacka moje zemlje. Krecem odmah. Hitam ka cilju dok u mislima premotavam svoju proslost. Analiziram i skladistim dobre postupke, pozitivne stvari. Odbacujem lose. Hvala im, naucio sam i previse iz svojih gresaka, ali a mnom u buducnost nece ici. Shvatam da sam ipak na pravom putu, onom zivotnom. Oduzio sam se svima kojima sam se trebao oduziti, zahvalio se onima koji su zasluzili moju zahvalnost, ali sam izabrao svoj put i nista me nece zadrzati da ne krenem njime. Dok ste iskreni rema sebi, lakse je izboriti se sa svim nedacama, sve se cine manjim nego sto jesu.

Sa osmehom na licu pravim zadnjih par vrkoraka do vrha. Ispred mene puca pogled. Pirot, okolina, cela planina.. Prica se da odavde mozete videti Dunav. Verujem im i, da li zbog
tog verovanja ili je stvarno tako, ne znam, kao da vidim reku. Oslikava se kao tano plava traka na mestu gde se susrecu svetlo plavo, neobicno vedro, nebo i zemlja. Magicno.

Sve u meni buja, ozivljava, poput prirode koja se u prolece radja. Krv mi brze struji i nosi neki novu zivotnu energiju. Svete, dolazim ti opet!

Samo za taj osecaj.

Dragi moji, eto me nakon dugo, dugo vremena.

Ako me pitate zasto nisam pisao, ne znam sta da vam odgovorim.
Da li su me smorile price o blogu na twitter-u?
Da li nisam imao vremena?
Da li nisam imao volje?
Nesto trece?
Rekao bih da je odgovor negde izmedju svih tih pitanja.

Ova 2012. godina je definitivno bila najuspesnije i najzanimljivija kad sam ja u pitanju. Resio sam da podelim neka od iskustava sa vama.

Vecina vas zna da sam predsednik udruzenja "Pirot E Publika" koje se bavi unapredjenjem zivota mladih u Pirotu, a i sire. Oktobra smo usli u drugu godinu postojanja i mogu reci da sam sasvim zadovoljan kako se odvijaju stvari i kako napredujemo iz dana u dan. Uradili smo dosta toga za kratko vreme, bez icije pomoci ili eventualno sa nekom minimalnom. Prilikom gostovanja na lokalnoj TV Pirot, voditelj me je pitao da li ocekujemo nagradu za kulturu u 2012. godini. Bio sam iznenadjen, na to nisam ni pomisljao! Nadovezao se recima :"Mislim da samo vi to zasluzujete." Hvala mu, to nam je i vise nego dovoljno! Necu i o tome sta smo uradili i koje smo projekte realizovali. Uskoro krece blog udruzenja i tu cete naci sve informacije o nama. Do tada, hocu da pohvalim ekipu koja u okviru udruzenja radi sa mnom. Od Jovane, Saleta, Mile, Teje, Mladena, Pedje, Nadice, Igora do Ivane, Stefane, Ninoslava i Steve. Neki su tu uvek, neki s vremena na vreme, ali su tu. O udruzenju vise na Udruzenje gradjana Pirot E Publika.

Udruzenje mi je pomoglo i da se aktiviram na licnom planu i saznam sta je to sto bih ja mogao raditi u zivotu? Odgovor je rad u neformalnom obrazovanju. Posetio sam i aktivno ucestvovao na 10ak treninga i omladinskih razmena (kao lider), a zatim i sam radio kao trener. Motiva za rad, dokazivanje, edukaciju ima na pretek! U okviru programa Youth in Action EU sklopio parnerstvo sa mnogim organizacijama i imacemo tu cast da odvedemo 15ak mladih ljudi iz Srbije na razmene u inostranstvo. To je velika stvar za grad Pirot, gde nema posla pa samim tim i mladi ljudi nemaju nacina za putovanje. To pokusavamo da im obezbedimo, a da pri tom i uce, edukuju se.

Evo, puno mi je srce dok pisem o tome, toliko volim rad sa mladima!

Alicirao sam za ucesce na Konferenciji Novih Lidera Srbije i prisustvovao sam istoj. Slusajuci lidere i druzeci se sa istim, u stvari sam shvatio koliko sam uradio do sad. Shvatio sam da imam sta da prenesem mladim ljudima i to nameravam da radim cesto u narednim godinama.

Aktivirao sam se i sto se tice organizacije koncerata u Pirotu. Zahvaljujuci udruzenju Osvezenje Pirot je dobio prostor za svirke i vredi ga iskoristiti. Prosle nedelje sam organizovao koncert reggae/dub/ska benda AmanZaman. Odlicna svirka, pozitiva u gradu. Ja sam, kao i uvek, ocekivao i vise ljudi, ali poseta od 120 njih nije mala za moj grad. Cak 70 karata je prodate u predprodaji, sto me raduje. Evo linka pa vidite i sami kako je bilo na koncertu AmanZaman u Pirotu. Bend je bio zadovoljan, znamo se vec nekoliko godina i mogu vam reci da, na moje iznenadjenje, od skoro radim booking i promociju za njih.
Ono sto me je jos dodatno obradovalo je to sto sam odmah dobio ponude za saradnju i na visem nivou kad je rad sa bendovima u pitanju! To znaci da se trud isplati. Nikad nemojte to zaboraviti! Neko, negde, sve vidi.

U jeku svih tih stvari, dobio sam i poziv da idem na EVS (Evropski Volonterski Servis). Razmisljao i zato da ne? Nema posla ovde, a gde ces bolju ponudu od 10 meseci na Sardiniji, u Kaljariju? Ako sve bude ok, septembra odoh. Opet neki, voz, avion ili bus. Obozavam putovanja.

Sutra cemo znati i sta ce biti sa kampom na Staroj, nadam se najboljim vestima. Ovako euforican, radim jos i diplomski. Dosao je red da zavrsim i tu ekonomiju kako bih mogao slobodno da putujem i da radim neke druge stvari.

Zelim i vama uspesnu 2013. godinu i vidimo se na nekom neocekivanom mestu! Slusajte onaj osecaj koji vas nikada nece prevariti. Ne treba uvek razmisljati, vec prepoznati onaj osecaj u srcu.
U to ime klik na link i uzivajte Hladno Pivo - Samo za taj osjecaj!