Bansko u tri godisnja doba

March madness iliti martovsko ludilo, kako ameri zovu njihovo koledz doigravanje, odnosno razigravanje za sampiona u koledz kosarci, meni se desavalo i, boga mi, jos uvek se desava u Banskom, najvecem Ski centru u Bugarsrkoj, a kazu i u  jugoistocnoj Evropi.

Naime, ovde sam trebao doci jos februara i provesti dva meseca kao EVS volonter, animirajuci turiste u hotelima i na ski stazama. Ali, bugari ne bi bili bugari kad bi sve bilo kako treba i kako pise u info kit-u, to sam saznao tad i saznacu jos mnogo puta od tad, heh. Dakle, projekat je skracen na mesec dana, ceo mart. S toga, pocetkom marta meseca se zaputismo ka Sofiji, usputnoj stanici ka Banskom i tu pocinju putne avanture EVS volontera.




Na stanici odbijaju da nam prodaju karte za voz, sa objasnjenjem da smo trebali doci 20 minuta pre polaska voza (mi dosli pola sata ranije, da se zabelezi). Tako, krenusmo mi bez karata, koje nam ni kondukter nije hteo prodati, vec smo mu morali dati po 50 dinara. Nikad jeftinija tarifa za put Pirot - Dimitrovgrad. Od Dimitrovgrada, medjutim, krecu scene iz koje prevazilaze i Kusturicin cuveni Underground. Nakon sto smo platili karte do Sofije, opet nenormalno jefina suma od 2 evra, prisustvovali smo prizoru koji nas je, malo je reci, ostavio bez reci. Sverceri na sve strane, sto smo vec znali, ali.. Ono sto nismo znali je intenzitet sverca i nacin rada. No, bez brige, odmah nam je demonstrirano. U roku od 15 minuta, cetvoro ljudi su bukvalno rastavili voz, izvlaceci boksove i boksove cigareta sa najskrivenijih mesta, mogucih i nemogucih. Skidaju se neonke, zidovi voza, podovi, ko zna sta jos, i vade cigarete. Pravi prizori gole borbe za zivot. Za prezivljavanje. Kad smo kod prezivljavanja, jedan nesrecnik nije preziveo putovanje. Preminuo u vozu. Nikom ne bih pozeleo to, narocito u Bugarskoj. Usledilo je dva sata cekanja, pa stigosmo u Sofiju sa dva i po sata zakasnjenja. Kao da nije bilo dovoljno sto voz inace prelazi razdaljinu od 70km, od Pirota do Sofije, za 3h i 15 min.

U Bansko stigosmo koji sata kasnije, puni adrenalina, veseli, cili, zeljni novih iskustava. Ali u roku od 15 minuta preomenismo izraze lica i raspolozenje. Od aktivnosti, predavanja, treninga i ostalih stvari koje su nam predstavljene prilikom upoznavanja sa projektom, necemo videti ni pocetna slova. To i ne bi bilo tako strasno da nas nisu obavestili da necemo dobiti ni Ski Pass, zbog kojeg je vecina i dosla u Bansko. Setajuci, tog i sledeceg dana, skontali smo da, sem skijanja, definitivno necemo imati sta da radimo ovde. Osecanje-kao kad detetu das slatkis koji ne sme da pojede.

Usledila su 2, 3 dana puna kukanja. Sta raditi citav mesec u Banskom, mestu koje postoji zbog skijanja, bez mogucnosti da skijas?  Mozgali, mozgali i, naravno, izmozgali. Najpre nasli staze za koje nam Ski Pass nije bio neophodan, iako smo do njih pesacili uzbrdo pod full opremom, a zatim nasli i nacin da dodjemo do Ski Pass-a. Mudrost se sastoji u sledecem: kod gondole se cekaju ljudi koji zavrsavaju sa skijanjem, kupuje se Ski Pass za minimalnu cenu, pa zatim prodaje do maksimalnoj koja se moze dostici. I, boga mi, tu se fino zaradi. Malo sam i zonglirao, da uvek bude veselo. Sta reci sem - Srbi.

Tu sam naucio na vozim bord, skije me nisu ni interesovale, tako da je bilo zanimljivo narednih dana. Zima nas je ispostovala sto se tice sportova na snegu. Pobrinuli smo se sami oko njih, kad vec nasi domacini nisu uradili to. Toliko o zimi.

Ubrzo, stize i prolece. Moje omiljeno godisnje doba. Automatski sam blokirao misli o zimskim sportovima. Ma cao, zdravo, idem u susret prolecu! Sto znaci da su usledile bezbrojne setnje, suncanja, citanje na suncu, uz nezaobliazno pivo, po mogucstvu Kamenicu. Maksimalno uzivanje. Dorucak, rucak, vecera i nebrojene setnje izmedju obroka. Park, planina, jezero.. Isao sam gde mi se prohte i radio sta sam hteo.. Nastavilo se i na letnje temperature (odatle i 3 godinja doba). Vreme u Banskom je fantasticno. Mnogo sunca, vedrog neba i nasmejanih domacina cinilo  je da i nase raspolozenje uvek bude na zavidnom nivou. Otkrili smo i suncanu terasu, veliko dvoriste (do tada ga nismo ni videli od snega), pa je uzivaje bilo potpuno. Nas 'rad' u hotelu podrazumevao je slobodno koriscenje bazena, djakuzija, SPA i ostalih pogodnosti, sto je multiplikovalo uzivanje. Nazalost, ni uzivanje ne prija ako se previse konzumira.

Pred kraj EVS-a i boravka u Banskom, smorili smo se maksimalno od uzivanje i, prvenstveno, nerada. Ipak, ne mogu reci da je bilo lose. Sami smo od sebe zavisili, sami organizovali svoje vreme, imali fantasticne domacine, kod kojih smo ziveli, igrali se sa njihovim prepametnim sincicem koji ima samo 2, 5 godine.





 Nedostatak zena (za mesec dana ovde ne videsmo ni jednu lepu curu, sem srpkinja koje su bile sa nama), nadoknadismo tokom posete Blagoevgradu. Lep, mali, gradic, pun studenata. Na kraju, bar smo videli lepe cure. I to je nesto. Da ne propustim i izvestaj o nikakvom nocnom zivotu, bar za nase srpske standarde. No, lose nam nije bilo.

All in all, pamticu mart 2012. kao mesec dana provedenih u Evrposkoj uniji, kakve li ironije. Ali vraticu se sledeceg februara, definitivno! Prilazem vam fotke ekipe, kao i fotke Banskog, da biste i vi skapirali zasto. Pozdrav, dragi ljudi!